„Najskuplje je rizikovati i ne preduzimati ništa“ Dzon Ford
Često danas možemo da čujemo da je važno da „izađemo iz svoje zone komfora“, „da rizikujemo u životu“,“ da se oprobamo u nečemu novom“. Neki se odlučuju na izlazak iz zone komfora zato što im je dosadno, neki zato što nisu zadovoljni sobom i svojim životom, neki zato što je možda moderno probavati se u nečem novom. Šta je to zona komfora? Šta je to rizik?
Rizik je situacija u kojoj postoji neizvesnost i mogućnost gubitka. Dakle, kada se rizikuje ne zna se tačno šta će da se desi. Situacija može da ima dva ishoda: povoljan i nepovoljan. Ukoliko je neki ishod sigurno poznat, onda se tu ništa i ne rizikuje. Kada se rizikuje, to znači da postoji spremnost da se nešto izgubi da bi se nešto drugo dobilo, što se procenjuje da je vredno. Dakle, kada se rizikuje procenjuje se da je ono što će se dobiti vrednije od onoga što se može izgubiti. Ipak, često se odlučuje da se ne rizikuje već da se živi u tzv “zoni komfora“. Zašto?
Kada se kaže da neko živi u zoni komfora, onda se misli da taj neko ne voli da rizikuje, da živi po nekoj utvrđenoj rutini, da živi predvidivo. Kada se za neku osobu kaže da je konformista, to ne znači da ona voli udobnost, već da se radi o osobi koja se povinuje mišljenu većine, koja nema svoj stav, koja se plaši da se izdvoji iz mase.
Kako god, ljudi u zoni komfora žive na određen način. Žive prema nekoj utvrđenoj rutini, rade stvari zato „što to tako treba“, zato što osećaju pritisak sredine ili drugih ljudi da žive na određen način, ne usuđuju se da slede svoje želje, mada kada dovoljno dugo žive na ovaj način, onda više ni ne znaju koje su to želje bile. Osećanja koja često doživljavaju kada žive na ovaj način su: dosada, nezadovoljstvo, osećaj praznine, neispunjenosti, otupelosti itd.
Neprijatna osećanja imaju funkciju da motivišu da se izađe iz situacije koja ne zadovoljava i da se uradi nešto po tom pitanju. Ako se baš revnosno ignorišu osećanja, bilo da se poriče ili potiskuje ili se odluči da se ništa ne preduzma, vremenom se postaje mrzovoljan, ozlojeđen…A rečenice kao što su : “takva mi je sudbina“, “šta da se radi“, “ćuti i trpi“ i ostalim defetističkim klišeima koji odražavaju strah postaju moto i ne daju da se izađe iz zone komfora. Jer sreća živi negde drugde…
Simptomi su izraz nesvesnog i upućuju na naše, obično potisnute, strahove. Da bi se suočili sa tim strahovima mora se hrabro izaći iz zone sigurnosti (čitaj komfora) i rizikovati. Šta se rizikuje? Da se naši strahovi ostvare, uglavnom. Da li je to tako strašno? Ili je strašnije da budemo večiti taoci strahova, dosade i neostvarenih želja?
Evo nekoliko tehnika da vam izgrade hrabrost i da se suočite sa strahom
1. Izbaci iz glave stvari koje ne kontrolišeš
Nemoj brinuti o stvarima nad kojim nemaš kontrolu. Ne troši vreme razmišljajući o svim lošim stvarima koje bi mogle da ti se dese. Ne troši svoje vreme crtajući i planirajući načine da se uveriš da se ove stvari nikad neće desiti.
Hrabri ljudi ne brinu o stvarima koje su van njihove kontrole ili stvarima koje su malo verovatne da se dese. Oni se koncentrišu na stvari koje mogu da kontrolišu.
2. Suoči se sa strahovima pre nego što nešto započneš
3. Zamisli alternativu
“Nije da se ne usuđujemo zato što su stvari teške; već su stvari teške zato što se ne usuđujemo.” Seneka